Frequently Asked Questions - Professional

Sav rad i planovi sa decom treba da prolaze redovnu reviziju.  Često se vremenski okvir revizije identifikuje u okviru procedura vođenja slučaja ili ga definiše agencija koja pruža uslugu.  Redovne revizije su značajne jer obezbeđuju pravilan tok plana, kao i to da plan i dalje zadovoljava potrebe deteta, pri čemu postoji mogućnost unošenja neophodnih izmena.

Reviziije su obično česte na samom početku plana, ali kako se rad odvija mogu postati redovne ali ređe.  Revizije bi trebalo svima – uključujući samoj deci – da pruže priliku za otvorenu diskusiju o tome kako se plan primenjuje i kako se odvija rad.  Idealno bi bilo da reviziju vodi neko ko nije uključen u svakodnevan rad sa porodicom kako bi se obezbedila nepristrasnost.

Osim ako nije bezbedno, deci skoro uvek treba dati mogućnost da održavaju kontakt sa važnim osobama iz svog života (kao što su roditelji, babe i dede ili braća i sestre).  Nikada ne treba da potcenjujemo gubitak kroz koji dete prolazi kada izgubi kontakt sa važnim osobama iz svog života, čak i ako te osobe nisu uvek postupale sa detetom na dobar način. 

Izuzetak od ovoga može da bude usvajanje (međutim postoji trend „otvorenog usvajanja“ pri čemu dete ima ograničene mogućnosti da bude u kontaktu sa značajnim osobama) ili gde je plan da se dete ne vrati kući u nekom trenutku i postoji zabrinutost da bi održavanje kontakta sa roditeljima ili drugima moglo da oteža detetu izgrađivanje odnosa sa svojim novim starateljima i prihvatanje i prilagođavanje situaciji. U slučajevima kada postoji mogućnost da će se dete vratiti kući uvek treba pokušavati da se podstiče kontakt.  U suprotnom, biće teže da se ponovo uspostavi odnos kada se dete vrati kući, a to može da dovede do neuspešnog povratka.  

Stepen i učestalost kontakta zavisi od starosti i razvoja deteta, kao i od okolnosti slučaja.  U slučaju beba i male dece, potreban je vrlo čest konakt (tri puta nedeljno ili više ličnog kontakta) kako bi se podstaklo povezivanje roditelja sa detetom i kako bi se dete vezalo za roditelje.

Kontakt može da se održava i ličnim prisustvom, na primer kroz posete i slično, ali i na daljinu – na primer telefonom, pismima i imejlom.  Takođe, mogu da se razmenjuju fotografije i video snimci.  Trud koji je potreban za organizaciju i pružanje podrške kotaktiranju može da bude ogroman i to treba uzeti u obzir pri organizaciji (naročito ako dete ne živi u blizini ili ako susrete mora da nadgleda socijalni radnik).

Postoji veliki broj različitih, podjednako ispravnih načina za podizanje deteta i staranje o njemu. Ključno pitanje koje treba uzeti u razmatranje je to da li se krše prava deteta i koji je značaj za ili uticaj na dete.  To zahetva pažljivu procenu deteta i njegove situacije, umesto generalizovanih uslova koji se pripisuju u svim okolnostima.

Na primer u nekim zemljama je prihvatljivo da se mala deca smeštaju sama u spavaću sobu, a u drugim bi se ovo smatralo zlostavljanjem i deca spavaju sa roditeljima dok ne postanu starija (ponekad čak i posle poslaska u osnovnu školu).  Oba načina mogu da budu prihvatljiva za brigu o deci.  Međutim, ako dete još uvek spava sa roditeljima, a svi njegovi drugovi i drugarice spavaju sami u svojim sobama, to može da pretvori dete u metu za maltretiranje.  U tom slučaju ako dete isto želi da spava odvojeno onda iako bi možda bilo kulturno prihvatljivo verovatno ne bi bilo preporučljivo da dete nastavi da spava sa roditeljima jer bi to moglo da izazove dalje probleme za dete.

Kulturu treba shvatati u njenom najširem značenju – čak i porodice imaju sopstvenu kulturu koju treba razumeti, kao i motive roditelja i uticaje na dete.  Da li „dobre namere“ mogu da se realizuju na neki drugi način koji bi bio prihvatljiv?

Postoji veliko interesovanje na globalnom nivou za razvijanje sistema dečije zaštite – kao i veliki broj rasprava i debata o tome kako treba definisati i osmisliti sistem dečije zaštite i šta on treba da podrazumeva.

Jedan način razmišljanja o sistemima dečije zaštite je uzimanje u obzir spektra procedura, zakona, politika i usluga koje zajedno funkcionišu na holistički način u cilju zaštite dece i unapređivanja njihove dobrobiti, uključujući i preventativne usluge i reaktivne usluge (tj. reagovanje u slučaju zlostavljanja). To je kao razlika između točkova, motora, kočnica i sedišta u poređenju sa celim automobilom!

Ne mora da bude tako.  To može da znači da smo prerano zatvorili slučaj, ali može i da znači da se porodica vratila sa nekim novim problemom.  To takođe može da znači i da porodica ima poverenja u službu.

Ipak, za neke porodice pre je u pitanju „začarani krug“ sa problemima koji se ponavljaju nego niz različitih problema.  To može da ukaže na to da su se rešavali samo simptomi umesto suštinskih uzroka.  To ukazuje da intervencija nije bila efikasna i da je potrebno identifikovati druge načine za pružanje pomoći porodici.  

Kao što samo ime nagoveštava, procena vođena uslugom je ona pri kojoj se pomoć detetu oblikuje prema postojećim uslugama.  Procena vođena potrebema, s druge strane, sagledava situaciju uzimajući u obzir samo dete i ono što mu je potrebno.  Na primer, „pohađanje škole“ je vođeno uslugom, a „obrazovanje“ je vođeno potrebama.

Oblikovanje procena, kao i planovi slučaja/brige koji se kreiraju kao rezultat, uzimanjem u obzir potrebe deteta je korisnije, naročito u situacijama u kojima postoje smanjeni resursi jer to pomaže da se obezbede planovi koji su zasnovani na onome što je u najboljem interesu deteta i može da podstakne kreativnost u pronalaženju rešenja za dete.  Uzmimo za primer pomenuto obrazovanje – postoji mnogo načina na koje dete može da se obrazuje, a jedan od njih je pohađanje škole, ali mogu da postoje i druge mogućnosti kao što su privatni časovi ili klubovi za učenje ili programi obuke koji bi bili adekvatniji.  

Ne!  Naravno da su specijalizovane službe važne, naročito ako želimo da pomognemo detetu da se oporavi od zlostavljanja ili kada dete ima specifične bihevioralne ili kognitivne probleme koji su rezultat zlostavljanja i koji ga ometaju u svakodnevnom životu (npr. posttramatski stresni poremećaj).  Međutim, čak i kada nam specijalizovane usluge nisu na raspolaganju postoje stvari koje mogu da se urade kako bi se pomoglo detetu.

Kreiranje bezbednog okruženja, ophođenje prema deci sa poštovanjem, omogućavanje detetu da uspostavi kontrolu nad svojim životom i telom su takođe važni u pogledu pomaganja deci da se oporave – i u smislu učenja novih načina za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima i načina na koji možda razmišljaju o sebi.

Postoji još stvari koje mogu da se urade, kao što je obezbeđivanje pristupa odgovarajućem obrazovanju, zadovoljavanje osnovnih potreba deteta i razvijanje adekvatne mreže podrške – sve to može da potpomogne prilagodljivost deteta i njegovo suočavanje sa situacijom.  Navedeno može i da doprinese procesu oporavka.

Brojne organizacije i države uvode vođenje slučajeva kao metod rada.  Vođenje slučaja je proces ili skup procedura koji identifikuju način na koji treba pristupiti slučaju, ko treba da se uključi i vremenske odrednice, tako da se sa svim slučajevima postupa na sistematski način.  To pomaže da se obezbedi pravovremeno pružanje podrške, kao i doslednost u vođenju slučajeva. Mehanizni vođenja slučaja takođe obično definišu na koji način se upućuje na druge organizacije i kako agencije treba da sarađuju.

Bez obzira na to kako je proces vođenja slučaja opisan i podeljen, svaki sistem vođenja slučaja ima tri glavna segmenta:  Procena (i planiranje), intervencija i provera i revizija.  Izostanak bilo kog od ova tri procesa znači da nije u pitanju sveobuhvatan sistem vođenja slučaja. 

Važno je da se razume da samo vođenje slučaja ne predstavlja intervenciju ili program – u pitanju je način organizacije i rada i pristupa radu, a ne usluga po sebi koja se pruža porodicama.

Deca imaju pravo na privatnost, a može da se desi i da postoje domaći zakoni koji regulišu koje informacije mogu da se dele i na koji način.  Zbog toga moramo biti izuzetno pažljivi kada delimo informacije sa drugima.  To se ne odnosi samo na naš rad sa drugim agencijama, već i na informacije koje delimo unutar sopstvenih organizacija.  Posebno u kontekstu rada u slučajevima kada su osobe poznate (dakle, u malim zajednicama ili kada osobe pripadaju određenoj kulturnoj grupi) poverljivost može lako da se prekrši bez razmišljanja. 

Informacije treba deliti samo kada je to neophodno: to znači da delimo podatke sa drugima koji imaju specifičnu ulogu u pružanju podrške porodici.  Na primer, hranitelju je potrebno više informacija o detetovoj porodičnoj prošlosti kako bi pružio podršku detetu u kućnom okruženju nego što je verovatno potrebno učitelju.

Generalno je najbolje uvek tražiti dozvolu od deteta i porodice za deljenje informacija o njima sa drugima.  Trebalo bi da objasnimo zašto je važno da delimo informacije i na koji način će te informacije biti korišćene, kako bi mogli da donesu argumentovanu odluku o davanju dozvole za deljenje informacija.  Međutim, važno je zapamtiti da čak i kada porodice ne pristanu na deljenje informacija mi ipak možemo da uradimo to u slučajevima kada je cilj da se zaštiti dete (ali moramo da pazimo koliko informacija delimo!).  Najbolji interesi deteta su jasan princip, a izuzetak od zakona o zaštiti podataka na domaćem terenu može da bude usmeren na sprečavanje krivičnog dela (što može da uključuje i zlostavljanje).

Često se dešava da ne postoji „savršeni“ rezultat u radu u dečijoj zaštiti, koliko god bila velika naša želja za tim.  Ponekada ne možemo da dođemo do „najbolje situacije“, već samo do „najmanje loše“.  Ipak, možemo da smatramo da je situacija uspešna kada uspemo da smanjimo rizik po dete na prihvatljiv nivo i kada uspemo da obezbedimo detetu neophodne resurse koji će ga osbosobiti da se suoči sa situacijom i prilagodi životnim okolnostima koje se menjaju.  To podrazumeva da obezbedimo da se poštuju njegova prava na način koji im omogućava da ostvare sve svoje potencijale (npr. pravo na obrazovanje i slično).

Rad iz perspektive zasnovane na pravima predstavlja konceptualni prelaz sa perspektive „dobrobiti“, pri čemu se na usluge i pomoć gleda kao na nešto što se pruža zahvaljujući dobroj volji pružaoca usluge (i u nekim slučajevima percepiranoj „zasluženosti“ klijenta i očekivanoj zahvalnosti), na pristup koji prepoznaje da deca (i njihove porodice) imaju prava koja su zagarantovana zakonom i koja su neosporna.

Deca i porodice se ne posmatraju kao korisnici, već kao nosioci prava, a pružaoci usluga se posmatraju kao „nosioci dužnosti“ (tj. oni koji su odgovorni).  Rad iz perspektive zasnovane na pravima podrazumeva da se na decu i porodice ne gleda kao na pasivne primaoce usluga i podrške, već kao na proaktivno angažovane učesnike koji učestvuju u odabiru vrste podrške i načina na koji se ona pruža.  To zahteva da se pružaoci usluge, kao nosioci dužnosti, u većoj meri konsultuju sa klijentima i da budu odgovorni za svoj rad.

Jednostavan odgovor na ovo pitanje je da čim dete postane sposobno da prenese svoje želje treba da ga uključujemo u donošenje odluka.  Čak i se i sa vrlo mladom decom možemo konsultovati, iako to može da predstavlja izazov i socijalni radnici treba da budu obučeni za postavljanje jednostavnih i direktnih pitanja detetu uz korišćenje jezika koji dete može da razume.

Naravno, mera u kojoj želje deteta utiču na našu odluku može da bude manja, u zavisnosti od starosti deteta, ali ipak te želje imaju značaj i moraju da se uzmu u obzir.  Ovo je takođe pitanje prava! Nemojte zaboraviti ni da deca mogu da nam ukazuju na svoje želje i odećanja neverbalnim znacima (na primer ako se dete uznemiri u prisustvu određene odrasle osobe).

Trebalo bi da pokušamo da razumemo zbog čega dete ne želi da se uključi u usluge – da li ima drugačije prioritete ili možda ga ne brinu iste stvari ili ne vidi iste potrebe koje mi vidimo kao odrasle osobe.  Ovo je područje u kom možemo i u kom treba da angažujemo dete u sadržajan razgovor i učestvovanje.

Takođe treba da se konsultujemo sa detetom kako možemo da zadovoljimo njegove potrebe na drugačiji, kreativniji način jer može da se desi da postoje i druge mogućnosti.  Na primer, može da se desi da dete ne želi da prisustvuje terapiji (misleći da je beskorisna, itd.), ali možda je voljno da pohađa neki kurs životnih veština (gde može da nauči nove načine uspostavljanja odnosa sa drugima).  To je još jedan razlog zbog kog su procena i plan vođeni potrebama od veće koristi nego oni vođeni uslugama – pomaže da se na površinu izvuče ono što je značajno.

U krajnjem slučaju, ukoliko dete ne želi da pristupi usluzi, stariju decu koja poseduju veću autonomiju može biti teže „naterati“ na to – a to takođe može da bude vrlo ometajuće u pogledu razvijanja pozitivnog odnosa sa mladom osobom.  Ponekada može da bude korisno ako se stvari ostave po strani na neko vreme jer to može da doprinese tome da dete oseti kao da uživa veće poštovanje i kontrolu (i na kraju unapredi njegov razvoj i oporavak). Neosporan izuzetak su slučajevi kada je pružanje usluge neophodno da bi se očuvala bezbednost deteta.  Želje i osećanja deteta su važni faktori u procesu donošenja odluka, ali odgovornost za zaštitu dece uvek pripada odraslim osobama.

Ovo je teško pitanje jer je generalno uvek bolje za dete da bude u porodičnoj situaciji, gde može da dobije zasebnu pažnju i priliku da ostvari značajne odnose sa odraslim osobama koje su mu važne.  Ipak, postoje situacije u kojima institucionalno staranje može da bude bolji izbor za dete.

Za dete može da bude štetno ako se udomljavanje prekida (što može da dovede do odbacivanja i veće uznemirenosti), pa tako ako je detetovo ponašanje izuzetno teško i ako je malo verovatno da će biti bezbedno u okviru alternativnog staranja kao što su hraniteljske porodice, može da se desi da bude manje štetno da se obezbedi staranje bez prekida u nekoj instituciji umesto da se dete seli više puta.  Slično je sa nekom decom koja su navikla na veliki stepen autonomije, kao što su deca koja žive na ulici, ili sa starijom decom koja se već u velikoj meri identifikuju sa sopstvenom porodicom – može da se desi da ne mogu da se snađu u novoj porodici ili da je ne žele. 

Umesto samo jedne vrste staranja za dete, optimalno rešenje je više mogućnosti – od staranja u (hraniteljskoj) porodici do institucionalnog staranja – kako bi mogla da se donese odluka o tome šta je u najboljem interesu za određeno dete.  Čak i kada se smatra da je institucionalno staranje u najboljem interesu deteta to treba obezbediti u malim jedinicama u kojima dete može da dobije zasebnu pažnju umesto u velikim institucijama gde dete postaje anonimno.

Bebe i mala deca, čak i kada se pripremaju za usvajanje, uvek treba da se smeštaju u okviru aetrnativnog staranja koje se zasniva na porodici.

Svakom obliku zlostavljanja bi trebalo pridavati značaj. Međutim, uticaji zlostavljanja na dete se u skoro svakom slučaju razlikuju kao trenutni, kratkoročni, srednjeročni i dugoročni.   Pri razvijanju planova zaštite/slučaja za decu svakako da prioritet predstavljaju oni rizici/zlostavljanje koji imaju neposredan ili kratkoročan uticaj (naročito kada su u pitanju situacije koje mogu da ugroze život), ali takođe moramo da obezbedimo rešavanje problema koji imaju srednjeročan i dugoročan uticaj. 

Na primer, fizičko i seksualno zlostavljanje predstavljaju probleme sa kratkoročnim i trenutnim uticajem.  Međutim, ponekada možemo da zapostavimo ili umanjimo značaj zanemarivanja i emocionalnog zlostavljanja, čije posledice uglavnom predstavljaju dugoročan problem.  Dobro je poznato da emocionalno zlostavljanje može da ima dramatične posledice u odrasloj dobi – često dovodi do problema kod odraslih osoba koji se tiču zloupotrebe supstanci, poteškoća u odnosima sa drugim ljudima i problema u odgovarajućem odgajanju sopstvene dece.

Sav rad i planovi sa decom treba da prolaze redovnu reviziju.  Često se vremenski okvir revizije identifikuje u okviru procedura vođenja slučaja ili ga definiše agencija koja pruža uslugu.  Redovne revizije su značajne jer obezbeđuju pravilan tok plana, kao i to da plan i dalje zadovoljava potrebe deteta, pri čemu postoji mogućnost unošenja neophodnih izmena.

Reviziije su obično česte na samom početku plana, ali kako se rad odvija mogu postati redovne ali ređe.  Revizije bi trebalo svima – uključujući samoj deci – da pruže priliku za otvorenu diskusiju o tome kako se plan primenjuje i kako se odvija rad.  Idealno bi bilo da reviziju vodi neko ko nije uključen u svakodnevan rad sa porodicom kako bi se obezbedila nepristrasnost.

Ovaj projek(a)t je finansiran od: