„Do ovih radionica nikada nismo pričali o nasilju i onome što nam se dešava u školi"

Nepoverenje u odrasle, strah da će, nakon što prijave nasilje, i sami postati žrtve i osećaj da se njihovo mišljenje ne uvažava – ključni su ali i najviše poražavajući nalazi, dobijeni nakon održavanja fokus grupa sa decom i školskim osobljem u okviru projekta REVIS – Odgovor na vršnjačko nasilje među decom u školama i susednim okruženjima.

„Do ovih radionica nikada nismo pričali o nasilju i onome što nam se dešava u školi. Nikada nismo imali priliku da kažemo da nas niko ne sluša,” izjavio je dvanaestogodišnji dečak iz škole u Šidu.

Glavne teme koje su se pojavile u obe diskusije sa decom su osećaj nesposobnosti da se reaguje na pojavu vršnjačkog nasilja, odnosno utisak dece da se stvari veoma teško menjaju I da prijavljivanje nasilja može samo da pogorša situaciju za žrtvu nasilja. Stiče se utisak da deca nemaju mnogo poverenja u odrasle i da šalju jasnu poruku da se često osećaju neuvaženo.

Takođe, kao važan faktor izdvajaju porodicu, odnosno činjenicu da deca često nemaju poverenja u svoje roditelje, pa prećutkuju vršnjačko nasilje i ne razgovaraju o tome sa roditeljima. Obe grupe dece govorile su i o tome da nastavnici retko reaguju adekvatno u ovakvim situacijama, što dodatno zabrinjava. Sve ovo govori da je rizik od nasilja prilično visok, imajući u vidu da deca ne vide da je prijavljivanje vršnjačkog nasilja rešenje.

S druge strane, deca jedna drugima najviše veruju kada im je teško i kada ih neko povredi. Obe grupe dece su detektovale svoje prijatelje kao nekoga kome su prvi prišli, ali i svoju braću i sestre.

„Brat me može savetovati kako da se postavim u datoj situaciji. Moj brat je bio žrtva nasilja jer je dete razvedenih roditelja i od tog straha je počeo da muca. I danas se dešava da mu se neko smeje i ja ga uvek branim ako sam tu, znam i da bi stao iza mene i rekao mi kako da reagujem u toj situaciji. Preživeo je to i znao bi kako da me posavetuje.” (devojčica, 16 godina, Kraljevo)

Deca ističu da, nakon održanih radionica, nije bilo primetnog povećanja kapaciteta za intervencije u slučajevima nasilja, ono što je rezultat dodašnjih projektnih aktivnosti, jeste da su deca koja učestvuju u projektu razvila čvrst odnos poverenja sa nastavnicima/psiholozima koji su deo projekta – sa Facilitatorima. Veliki uticaj je što su se deca otvorila i odlučila da pričaju o svim izazovima sa kojima se svakodnevno suočavaju u školskom okruženju, što nije bio slučaj pre projekta REVIS.

Kada je reč o diskusiji sa Facilitatorima i vrsti najprisutnijeg nasilja, svi su se takođe složili – to je digitalno nasilje. Istakli su da postoji psihičko nasilje koje je prisutno među devojčicama i fizičko nasilje koje je prisutno najviše među dečacima, ali smatraju da su obe ove vrste nasilja posledica prethodnog digitalnog nasilja.

„Svestan sam svojih predrasuda i stereotipa i osnažena sam da reagujem kada dođe do vršnjačkog nasilja“, navela je jedna od njih.

Zaključili su da je neophodno imati nultu toleranciju prema nasilju i o tome stalno razgovarati sa decom.

Neophodno je istaći potrebu da se ovakvi projekti nastave, kako bi se uključila čitava škola – kontinuitet i rad na nivou cele škole, može dovesti do značajne promene koja neće postojati samo na nivou jednog odeljenja, istakli su psiholozi.

Co-funded by the Rights, Equality and Citizenship Programme of the European Union (2014-2020)